Poslednji put ažurirano: 11.11.2023
NAKNADA TROŠKOVA ZAPOSLENIMA
Shodno članu 118. Zakona o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to:
- za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz
- za vreme provedeno na službenom putu u zemlji
- za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu
- smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade
- za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način
- za regres za korišćenje godišnjeg odmora
Naknada putnih troškova
KO IMA PRAVO NA PUTNI TROŠAK?
Ovo pravo imaju lica koja se isključivo nalaze u radnom odnosu, tačnije lica koja imaju potpisan ugovor o radu sa poslodavcem. Važno je napomenuti da nije od značaja da li je lice zaposleno sa punim odnosno nepunim radnim vremenom. Lica koja su angažovana van radnog odnosa (npr.lica koja su zaključila ugovor o privremenim i povremenim poslovima, ugovor o delu) po odredbama Zakona o radu nemaju to pravo, međutim isto može biti ustanovljeno ugovorom ili opštim aktom poslodavca.
Koji je zagarantovani iznos naknade troškova prevoza zaposlenog?
Prema Zakonu o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio na svoj teret sopstveni prevoz zaposlenih.Važno je napomenuti da poslodavac može obezbediti troškove prevoza tako što će zaposlenima omogućiti korišćenje službenog vozila, vaučere za gorivo kada postoji mogućnost i volja zaposlenog da koristi privatno vozilo, ili mesečnu pretplatnu kartu za javni prevoz. Takođe, način na koji zaposleni putuje od mesta stanovanja do posla nije od uticaja na određivanje visine troškova prevoza.
Da li zaposleni može ostvariti naknadu troškova prevoza u većem iznosu od iznosa garantovanog Zakonom o radu?
Odgovor je svakako pozitivan. Ukoliko kolektivni ugovor, opšti akt poslodavca (Pravilnik o naknadi troškova prevoza) ili ugovor o radu predviđa povoljnija prava za zaposlenog, tada će se primenjivati te odredbe.
Da li zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza i za dane kada nije dolazio na rad?
Zaposlenom naknada troškova prevoza pripada samo za one dane kada je dolazio na rad. Za dane kada je zaposleni bio na bolovanju, plaćenom ili neplaćenom odsustvu, godišnjem odmoru i drugo, ne pripada mu naknada troškova prevoza. Smatramo da je ovakav način obračuna i isplate naknade za trošak za dolazak na rad i odlazak sa rada najpravičniji, uzimajući u obzir interese obe strane.
Kakva su prava zaposlenog kada promeni mesto stanovanja?
Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca, odredba je koju propisuje naš Zakon o radu.
Koja udaljenost opravdava isplatu troškova prevoza?
Činjenica je da Zakon o radu ne propisuje koja to udaljenost opravdava isplatu troškova za dolazak na rad i odlazak sa radi, što apsolutno ne znači da se ovo pravo zbog toga treba zloupotrebljavati, bilo od strane zaposlenog, bilo od strane poslodavca.
Pitanje uticaja udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada na isplatu troškova prevoza zahteva hitnu zakonsku regulativu jer je upravo ono razlog mnogih kontradiktornih sudskih odluka i različite sudske prakse. S jedne strane zaposleni smatraju da im ovo pravo pripada po samom zakonu, nezavisno od toga da li imaju stvarne troškove koji su povezani sa dolaskom na rad. S druge strane i poslodavci izigravaju zakonsku normu proizvoljnim propisivanjem udaljenosti koja je po njihovom mišljenju opravdana za isplatu ovih troškova, što nas opet dovodi do zloupotrebe zakonskih propisa.
Šta kaže sudska praksa?
Vrhovni kasacioni sud, u presudi br. Rev2 3069/2020 od 10.02.2021. godine, ističe:
„… odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja jer se mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu troškova traži zaposleni koji te troškove i nema, kakva je situacija u konkretnom slučaju. Tužilja stanuje 357 m od mesta rada i na posao dolazi pešice i prema nalazu veštaka saobraćajne struke rastojanje od mesta stanovanja do posla tužilja može da pređe u vremenskom periodu od pet minuta i 25 sekundi, krećući se prosečnom brzinom za normalan hod i običnim korakom. Pri tom su autobuska stajališta na većem ukupnom rastojanju pešačenja od mesta stanovanja do autobuskog stajališta i od autobuskog stajališta do mesta stanovanja i u oba smera iznose 1260 metara, a ukupno rastojanje direktnog pešačenja od mesta stanovanja do mesta rada, u oba smera iznosi 714 metara, iz čega proizlazi da je tužilji potrebno više vremena za pešačenje do autobuskih stajališta nego pešice do posla.
Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da razdaljina od mesta stanovanja tužilje do mesta rada prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljenje zahtevu za naknadu ovih troškova, bez obzira što Zakon o radu i Poseban kolektivni ugovor ne uslovljavaju pravo na troškove dolaska i odlaska sa rada udaljenošću mesta stanovanja od mesta rada.“.
Apelacioni sud u Novom Sadu, u presudi br. Gž1 1910/2020 od 10.08.2020. godine, ističe:
„…da je poslodavac u obavezi da zaposlenom, za dolazak i odlazak sa rada naknadi troškove u visini prevozne karte u javnom saobraćaju. Ovo pravo zaposleni ostvaruje ukoliko je radi dolaska i odlaska sa rada postajala objektivna i realna potreba za korišćenjem prevoza, a što svakako podrazumeva da je udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada tolika da je neophodno da zaposleni koristi prevoz. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je udaljenost mesta stanovanja tužilje do mesta rada 850 metara, navedena udaljenost po oceni ovog suda podrazumeva realnu potrebu za korišćenjem prevoza. Činjenica što u Bačkom Petrovcu ne postoji gradski prevoz ne utiče na pravo tužilje, imajući u vidu da je tužilja imala realnih i objektivnih potreba za korišćenjem prevoza, a troškovi prevoza će joj se naknaditi u visini prevozne karte u javnom prevozu, kao najekonomičnijem prevoznom sredstvu bez obzira da li je isti i koristila prilikom dolaska i odlaska sa rada.“.
Ministarstvo rada i socijalne politike se u svom mišljenju, br. 011-00-462/2009-02 od 16.06.2009. god. između ostalog dotaklo se i ovog pitanja: „zaposleni koji živi u blizini sedišta poslodavca i nema potrebu korišćenja prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, nema pravo na naknadu troškova po ovom osnovu, jer nema navedene troškove“.
KOJA SU PRAVA ZAPOSLENOG AKO MU POSLODAVAC NIJE OBEZBEDIO NAKNADU TROŠKOVA?
Danas je vrlo česta praksa da poslodavci zaposlenima ne obezbeđuju naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rad, vodeći se činjenicom da zaposleni na posao dolazi peške ili prevoznim sredstvom sa drugim licem što ne zahteva finansijski izdatak.
Sudska praksa po ovom pitanju je vrlo neujednačena, a stanovište koje danas najčešće zauzeto jeste da zaposlenom pripada naknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada ukoliko od mesta stanovanja do mesta rada ima bar jedna stanica gradskog prevoza, pa i ukoliko taj zaposleni na posao dolazi peške. Ukoliko je zaposlenom uskraćeno pravo na naknadu troškova prevoza, tada isti ima mogućnost da tužbom pred mesno nadležnim sudom pokrene radni spor radi naknade tih troškova sa zakonskom zateznom kamatom. S obzirom da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine (36meseci) od dana nastanka obaveze, zaposleni bi za period od tri godine unazad mogao potraživati naknadu troškova. Ukoliko bi zaposleni eventualno potraživao za duži period, tada bi poslodavac mogao da istakne prigovor zastarelosti potraživanja i tužbeni zahtev bi u tom delu bio odbijen.
U radnom sporu, zaposleni svoje pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada dokazuje ugovorom o radu, aktima poslodavca kao što je pravilnik o utvrđivanju naknade troškova prevoza, drugim opštim aktima poslodavca, podatkom o visini cene mesečne prevozne karte na relaciji od mesta prebivališta ili boravišta zaposlenog do radnog mesta od lokalnog javnog prevoznika, uverenjem MUP-a o kretanju mesta prebivališta ili boravišta, kao i dokazima da je koristio prevoz, a sve kako bi sud mogao da utvrdi da je zaposleni imao realne troškove prevoza.
NAKNADA TROŠKOVA ZA ISHRANU U TOKU RADA
Koji je zagarantovani iznos naknade troškova za ishranu u toku rada?
Odgovor bi glasio da ne postoji zagarantovani iznos naknade koji je propisan zakonskim propisima.
Zakon o radu samo predviđa obavezu poslodavca da zaposlenom obezbedi naknadu troškova za ishranu u toku rada, pri čemu ne postavlja minimalan standard. To dalje implicira da poslodavac svojim opštom aktom odnosno ugovorom o radu treba da propiše koji iznos će biti naznačen (u praksi to znači maksimalnu zloupotrebu i određivanje minimalnih iznosa za ovaj vid naknade troškova zaposlenima, nekad i po 100 dinara mesečno). Ukoliko poslodavac ne bi obezbedio novčani iznos na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, tada bi načinio prekršaj za koji su predviđene visoke novčane kazne.
ŠTA AKO POSLODAVAC NIJE OBEZBEDIO NAKNADU TROŠKOVA ZA ISHRANU U TOKU RADA?
Ukoliko poslodavac zaposlenom nije obezbedio ovo pravo, pri čemu svojim opštim aktom odnosno ugovorom o radu nije definisao iznos ove naknade, tada zaposleni ima mogućnost da se obrati inspekciji rada kao nadležnoj instituciji. Inspekcija rada ima zakonsku obavezu da izvrši vanrednu kontrolu kod poslodavca i može mu naložiti da svojim aktima definiše ovo pravo zaposlenih, odnosno precizira iznos novčane naknade.
U slučaju kada poslodavac ignoriše odnosno ne poštuje odredbu Zakona o radu o isplati naknade troškova za ishranu u toku rada, zaposlenom stoji na raspolaganju opcija da sudskim putem potražuje za period od tri godine unazad navedenu naknadu.
Ukoliko je kolektivnim ugovorom odnosno opštim aktom i ugovorom o radu različito definsano ovo pravo, na zaposlenog se primenjuju odredbe onog akta koje su po njega povoljnije.
NAKNADA TROŠKOVA ZA REGRES ZA KORIŠĆENJE GODIŠNJEG ODMORA
Slično kao i kod naknade troškova za ishranu u toku rada, ovo pravo zaposlenih nije bliže definisano Zakonom o radu, niti su postavljeni minimalni standardi, osim toga da zaposleni ima ovo pravo, te poslodavac ima diskreciono pravo kroz opšte pravne akte da odredi visinu istog, kao i način na koji će biti vršena isplata( godišnje ili mesečno npr).
Ovo pravo zaposleni ostvaruje samo ukoliko je zaista koristio godišnji odmor.
Ovu naknadu troškova ne treba poistovećivati sa naknadom zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, jer su to dva različita radna instituta.
Advokatska kancelarija Milan Predojević je usko specijalizovana za radno pravo i zastupa u velikom broju radnih sporova koji se odnose na potraživanja iz radnog odnosa. Ukoliko imate pitanja u vezi sa potraživanjima iz radnog odnosa obratite nam se za pravnu pomoć.
